Od trenutka sinteze samosvesti čovek je postao biće u potrazi, s konstantnom potrebom za odgovorima. No, osnovni problem u vezi s tim jeste što se njihovim razotkrivanjem samo generiše novi set proporcionalno težih pitanja od prethodnih. Otud je ta potraga vrlo često obavijena velom misterije, jer ne znamo da li pre tragamo za pitanjima ili odgovorima. Da li će nas na kraju sačekati poslednje pitanje, ili poslednji odgovor? Ta zapitanost posebno je uočljiva iz današnje perspektive, kada su nam gotovo podjednako dostupni izvori s oba kraja spektra ljudskog znanja i iskustva: naučnog i duhovnog; i baš nas ta činjenica direktno vodi u nebrojene apsurde i paradokse iz kojih, čini se, nema krajnjeg i racionalnog izlaza.
Deluje da nema ultimativnog rešenja.
Ukoliko pretpostavimo da je moguće uspešno izbeći brojne zamke koje vrebaju tokom procesa ovog istraživanja, potraga se, bar tako izgleda, svodi samo na dva krucijalna pitanja. Ona koja će nam se na kraju prirodno nametnuti kao neminovna.
Prvo pitanje očito ima cilj da prodre u sâmu srž naše stvarnosti i mehanike postojanja, te da razjasni mehanizme koji stoje iza zavese ovih dveju krajnosti našeg naizgled dualističkog sveta: makro i mikrokosmosa. Paralelu tim perspektivama danas možemo povući u odnosu prema fizici i kvantnoj fizici, gde se obe, iako apsolutno validne u svom domenu delovanja i opisivanja stvarnosti, zajedno ponašaju krajnje nepomirljivo. Dve krajnosti koje, ukoliko ih direktno suočimo, anuliraju jedna drugu, dok, istovremeno, zajedno tvore kosmos kakav merimo, vidimo. Samim tim, definisanje jedne tako grandiozne teorije koja bi obe ove krajnje fizike pomirila i povezala svakako bi s ponosom nazvali Teorijom svega. Ali izgleda da tom podvigu još nismo dorasli.
Zato prvo pitanje, kojim bismo obuhvatili naše traganje, možemo svesti na jednu upitnu reč:
- Kako?
A baš to kako, prirodno odmah nameće i naredno i verovatno poslednje pitanje koje ćemo jednog dana postaviti. To drugo je pitanje svih pitanja i ono kojim bi se zaokružila potraga stara koliko i rasuđivanje.
Ono glasi:
- Zašto?
Tako naš krajnji cilj na određeni način postaje jasan; dok u isto vreme i nije. Ali to je u redu, jer upravo takav paradoks verovatno i upućuje da smo na pravom tragu, iako još daleko od cilja. Ta golema nejasnoća na koju nailazimo ukazuje na našu trenutnu poziciju i zbunjenost onim što tu i tamo razaznajemo. Poput fizičara pred talasnom funkcijom u čijem je oblaku mogućnosti ama baš sve moguće, samo je za manifestaciju sveg tog potencijala potrebno vreme.
Ili makar dok ne izvršimo čin opservacije i prvo merenje, registrujemo oslobođenu informaciju i njome dovedemo do kolapsa talasne funkcije. Svodeći je na jednu tačku u vremenu.
”Mi iz zadnjeg reda ubeđeni smo da je vaša teorija luckasta. Jedino se ne slažemo da li je dovoljno luckasta”, dobacivao je Nils Bor iz publike za vreme tribine na Univerzitetu Kolumbija 1958. godine, na kojoj je Volfgang Pauli predstavljao verziju objedinjene teorije polja, koju je osmislio zajedno sa Vernerom Hajzenbergom.
Uvaženi gospodin Filip David povodom promocije ''Zohara'' na srpskom jeziku
Zbog toga je sasvim jasno da je modernom čoveku danas, možda više nego ikad, potrebno i drugo uporište tokom promišljanja sveta, pred zidom pitanja kojem ne znamo kako da priđemo a da se pred njim ne srušimo istog trena. To drugo uporište trebalo bi da bude uporište duha, koji za razliku od naučne egzaktnosti nudi sasvim drugačiji pristup ovoj problematici – mogućnost širih misaonih eksperimenata koji na određenim mestima nadilaze fizičke zakonitosti, te u dodiru s ljudskom intuicijom, maštom nudi jedan od načina izlaska na kraj s pitanjima za koja se čini da su do sada uveliko nadilazila ljudski intelekt.
Uostalom, zar Ajnštajn nije rekao da je imaginacija važnija od znanja?
Naravno, svemu ovome mora se izuzetno oprezno i odmereno prići, jer i momenat nepažnje i zaslepljenosti vodi u drugu krajnost i paradoks ljudskog duha koji, opet, ume da navede na apsurdni rezultat mimo svih očekivanja i nadanja. Dakle, u izuzetno smo delikatnoj situaciji hodanja po tankom i lelujavom konopcu, nimalo čvrsto razapetom nad nesagledivim ambisom, gde je neophodno u svakom trenutku biti svestan svoje pozicije, cilja, i uzimati najoptimalnije iz oba sveta koji bde nad nama, ne bismo li ostali na uskom putu nad tom provalijom beznađa i nerazumevanja koji nas netremice posmatraju.
Upravo na toj tački riskantne nesigurnosti, religija igra izuzetno važnu ulogu, jer kroz nju dolazimo u kontakt s onom drugom stranom našeg uma, bića. S aspektom koji držimo u podrumu svesti, ignorišemo ga i na koji gledamo s velikom dozom nipodaštavanja, usled jaza koji je vremenom narastao do alarmantnih proporcija. Zato religija mora biti kontrateg u svetu koji nas ubrzano suočava s pitanjima, do sada nikada ni naslućenim u domenu nauke. Onih bez racionalnih odgovora i koja kao da nisu s ovoga sveta i sve to u tački začetka kvantne ere naše civilizacije – te čudesne etape u ispitivanju prirode stvarnosti načinjene od iracionalnosti i haosa koju nam sa sobom donosi. Baš onih na koje sve češće i nailazimo tokom mnogih savremenih naučnih eksperimenata. Upravo na ovom mestu, sada, moramo da prihvatimo da naša očekivanja i logika zaključivanja na koju se oslanjamo definitivno više nisu bazično merilo onoga što ćemo otkrivati u kvantnom beskraju u koji sve dublje uranjamo i koji više ne možemo ignorisati na način kako smo navikli u doskorašnjoj prošlosti.
Tu aspekt duha nudi jedan sasvim drugačiji pristup, senzibilitet u bavljenju problemima za čijim rešenjima čeznemo, jer nam omogućava da u iracionalna pitanja koja nas tište zavirimo na jednako iracionalan način. Zato od iracionalnosti više ne treba bežati glavom bez obzira, jer uveliko naslućujemo, a delom i uviđamo, da je ona u mnogo većoj proporciji zastupljena od racionalnog dela kolača stvarnosti na koji smo naviknuti, iako toga još uvek nismo kolektivno svesni.
Poput dana i noći – to dvoje tek zajedno tvore celinu u kojoj živimo i koju zovemo jednim punim danom. Zato nema smisla poricati mrak koji je u toj jednačini možda čak i većim delom prisutan, kao što i fizički jeste u određenom delu godine.
Uostalom, zar mrak i nije prethodio svetlu?
Nije li drevniji?
Religija je segmentarna, baš kao i nauka – neki njeni delovi i aspekti se podrazumevaju, ali ima i ideja kojima se ne prilazi često jer većinu ljudi odbijaju svojom komplesnošću, ili im se zbog toga čak pridaju zla svojstva. Takav primer jasno možemo videti u neutemeljenim strahovima od pojedinih životinja, gde je u pitanju zapravo pre strepnja od nepoznatog, a ne od sâmih živih i dišućih stvorova. Oblast religijske misli koja se time podrobnije bavi zovemo misticizmom i njen je smisao da se posveti pitanjima koja nisu lako rešiva, pa ni jednostavno uočljiva jer se kriju u čitanju između redova. Poput nauke koja sve dublje zalazi u već pomenute kvantne podrume stvarnosti, a svoj put je započela od relativno jednostavnih i uočljivih modela koje je ustanovio još Njutn. Isak Njutn koji je i sâm bio fasciniran i često vođen duhovnim načelima vere, pokušavajući da svojim dalekosežnim radom utiče na približavanje dva polariteta – postojanja i postanja, želeći da izmiri dve, naizgled, nepomirljive krajnosti misli. To što se u njegovo vreme za kvantnu mehaniku nije znalo, svakako ne znači da ona nije postojala, jer dok je Njutn dolazio do otkrića zakonitosti standardne mehanike, iz dublje perspektive kvantna mehanika je, naravno, sve vreme postojala, funkcionisala i dirigovala sva potonja pravila ka površini te rupe bez dna.
Zakoni kvantne mehanike omogućavali su našem standardnom modelu sveta da uopšte bude stabilan, prisutan, sve i dok smo ga mi takvog našim tada još uvek jednostavnim mernim instrumentima beležili u njegovim daleko najjednostavnijim koordinatama.
Zohar, tom I
Dakle, ukoliko za osnovu klasične fizike uzmemo Njutnovo delo ”Principia mathematica”, pandan tome na religijskoj ravni mora biti jevrejska vera – judaizam (jahadut, יהדות). Kasnije je taj osnovni model monoteizma iznedrio i druge modele koji su se iz tog izvora dalje granali i postepeno doveli do opšte revolucije ljudske misli, kako na njenom matičnom religijskom nivou, tako i do sveopšte renesanse i procvata nauke. Zato judaizam ima ključnu poziciju u odnosu na sav dalji razvoj koji je iz njegovog izvora potekao.
A kao i u nauci, dublji mehanizam primarne avramske monoteističke vere takođe je uslovljen onim što se dešava iza paravana napisanog unutar teksta ”Tore” (תורה), odnosno jevrejske ”Biblije” (TaNaH, תנ”ך), na koju gledamo kao na osnovni set zakonitosti koji određuje sve ostalo. Tamo na površinskoj ravni nalazimo sličan bazični set verskih zakona, koji se potom daljim grananjem usložnjavaju i traže pažljivo čitanje i detaljnu analizu teksta koji se uzima za primarni. A onda ono što tamo i tako, iza zavese bazičnog, nalazimo verovatno predstavlja jednu od najdubljih i najstarijih analiza promišljanja o postanju i njegovim uzrocima, predstavljenom u velikom mitu, alegoriji, do te mere duboko razrađene da se suštinski tiče onih dvaju pitanja s početka.
Ta pitanja sada postaju:
• ejh (kako, איך)
• i lama (zašto, למה)
Zbog toga tekst Biblije možemo, tačnije moramo podeliti u dve kategorije. Onu površniju, koju lako čitamo i prihvatamo – egzoternu; i onu drugu – ezoternu, koja nije vidljiva, niti dostupna samo uobičajenim iščitavanjem napisanih redova, već zahteva dubinsku analizu i prihvatanje specifičnog duha starog, arhaičnog jezika kojim je pisana, biblijskog hebrejskog (lešon ha’mikra, לשון המקרא). Otud Bibliju uzimamo za izvorište iz kojeg izvire svojevrsna reka, koju pratimo i proučavamo njenim tokom od izbijanja na površinu, duž korita i svih predela kroz koje vrluda, ponire i iskače i dalje protiče. Ti predeli postaju naši glavni instrumenti za shvatanje onoga što posmatramo i čemu prisustvujemo i pažljivo prateći taj tok konstruišemo mapu značenja, grananja i svih daljih usložnjavanja, te postepeno, vremenom, dobijamo sliku mnogo bremenitiju detaljima koji su za naše oko na prvi pogled bili neuhvatljivi i možda u početku neshvatljivi. Poput iscrtavanja geografske mape bilo kog prostora koji istražujemo i pažljivo ucrtavamo za potonje istraživače.
U upijanju znanja iz snažne reke imenom Biblija, posebnu nam priču pričaju njene velike pritoke na koje usput nailazimo i koje joj svojim ulivanjem daju sve jače crte po kojima će u budućnosti ostati zapamćena. Te pritoke su sva ona dela do kojih putem proučavanja ove knjige dolazimo i koja čitanjem bacaju bistrije svetlo na izvorni tok dug više hiljada godina, a kojim se moramo strpljivo kretati. Kroz tu dopunsku literaturu naše shvatanje se izoštrava i biblijska saga pokazuje svoj dublji smisao, kojim sve polako počinje da biva povezanije, čak homogenije, celovitije, jasnije… Iako ušće i dalje ne naziremo jer se krije tamo negde iza beskraja horizonta.
Zato ćemo zastati kod nekih od glavnih pritoka, dok ćemo u neke morati pošteno i da uronimo.
Tri glavna ezoterna tumačenja Biblije, hronološkim redom, predstavljaju:
• ספר יצירה Sefer Jecira – ”Knjiga Stvaranja”, Oblikovanja
• ספר הבהיר Sefer Bahir – ”Knjiga Svetla”, Jasnoće
• ספר הזוהר Sefer Zohar – ”Knjiga Sjaja”
Sefer Jecira, Knjiga Stvaranja
”Sefer Jeciru” svrstavamo u takozvanu pred-kabalističku kategoriju dela i jedno od najranijih kompaktnih dela jevrejskog misticizma koji još uvek nije poprimio jasan oblik. Zato se poreklo Jecire po legendi pripisuje našem biblijskom praocu, patrijarhu Abrahamu (אברהם), dok prvu uređenu formu Sefer Jecire dobijamo zaslugom rabina Akive (Akiva Ben Josef, עקיבא בן יוסף), na samom početku nove ere.
Tu po prvi put vidimo obrise sistema u nastajanju koji se kasnije uobličava u deset sefirot-a Drveta života (Ec hajim, עץ חיים), odnosno ideju centralnog kabalističkog glifa, i hebrejskog alefbeta u vidu staza koje spajaju tih deset sfera emanacije u jednu celinu jevrejskog mističnog koncepta.
Takođe, ovde u mitu o stvaranju sveta vidimo i koliki je značaj pridat svakom pojedinačnom hebrejskom slovu (ot, אות), kao njegovom osnovnom gradivnom elementu.
Sefer Bahir, Knjiga Sjaja
”Sefer Bahir”, naredno delo, nastalo je, okvirno, u prvom veku nove ere. Autor je mudri Nehunija Ben Ha’Kana (רבי נחוניה בן הקנה), što se naslućuje po tome jer Bahir započinje citiranjem njegovih reči. S ovim delom možemo reći da je otpočela era jevrejskog misticizma, koji poprima jasnije, konkretne oblike i simbolička značenja za svakog narednog čitaoca.
Ipak, jedan od nedostataka Bahira je to što do kasnijih proučavalaca nije došao u originalnoj i jedinstvenoj formi, već u različitim, nedovršenim i često isprekidanim rečenicama koje su morale naknadno da se tumače i razumeju u skladu s ostatkom dostupnog teksta. No tokom vremena ovo delo biva obogaćivano mnogim komentarima uticajnih rabina i mudrih ljudi različitih epoha, čime kroz vekove, kako je sve više ljudi u njega bivalo upućeno, postaje sve bolje i preciznije tumačeno. Isti takav slučaj je i s prethodno pomenutom Sefer Jecirom, koja je takođe vremenom i brojnim komentarima učenih ljudi izuzetno proširena, dobivši sijaset novih dimenzija kroz koje možemo da pratimo i bolje pretpostavimo šta je izvorno njome bilo poručeno.
Zato iz ugla našeg savremenog doba ovde moramo pomenuti jednog od uticajnijih mislilaca, kao i pisca komentara na oba pomenuta dela, a koji je uneo ruah (רוח) svežine i pokrenuo sasvim novi talas interesovanja javnosti za obe knjige. To se dogodilo u doba kada su informacije bile daleko dostupnije nikad većem broju ljudi, što je verovatno i dovelo do novog velikog interesovanja kako u tumačenju, tako i u shvatanju Jecire i Bahira. Naravno, govorimo o velikom, mudrom rabinu Ariju Kaplanu (אריה משה אליהו קפלן) koji je svojim lucidnim promišljanjima i jednim od najbritkijih tumačenja učvrstio značaj Sefer Jecire i Sefer Bahira za naredna pokoljenja. No Kaplanov verovatno najveći značaj prvenstveno leži u tome što je on u svom radu spajao i mirio one dve krajnosti ljudske misli, one bez kojih sutra neće biti definitivnog odgovora na pitanja za kojima hodamo. Naime, sem što je važio za jednog od najvećih učenjaka svog vremena, kao rabin ortodoksne struje judaizma, Kaplan je po profesiji bio i diplomirani fizičar s Univerziteta Merilend u Sjedinjenim Državama. Upravo tim i takvim objedinjenim znanjem i pristupom kojeg se držao pokazao je koliki je značaj aktivnog i uporednog bavljenja podjednako duhovnim pitanjima i principima, kao i prirodnim naukama. Jedinstvenim i simultanim radom kroz oba aspekta ispoljavanja naše univerzalne problematike, kroz duhovnu i naučnu prizmu, ukoliko se istinski teži odgonetavanju misterija ovog sveta...
Kompletan predgovor takođe možete naći i u okviru prvog toma knjige ''Zohar''
Autor predgovora je Dražen Zev Pekušić
Hitrapijta be’jom cara car koheha
Kloneš li u dan bede, bedna ti je snaga
Hine Ma Tov je jevrejska vesela pesma koja se tradicionalno izvodi na radosne praznike (Moce Šabat, Hanuka itd). Takođe se odomaćila kao obavezna u mnogim izraelskim folk plesovima i narodnim nastupima, a njene različite izvdbe snimali su mnogi autori, među kojima su i Teodor Bikel, Dalida, Meir Finkelstin, Matisjahu i drugi. Završna reč pesme jahad (יחד) dolazi od izvorne reči jahid (יחיד) koja označava apsolutno jedinstvo i ima mnogo šire značenje i konotaciju od aludiranja na mir i harmoniju.
Postoji odeljak u ''Talmudu'' gde se postavlja pitanje, ”Kako opisati Ha'Šema?”, a odgovor je jednostavan ”Jahad”. Jedinstvom. To je jedinstvo koje svojom snagom nadilazi ljudsku skupinu, ono koje mnogostruko nadmašuje univerzalnu svest pojedinca.